Kada su film The Substance dočekale trinaestominutne ovacije na ovogodišnjem Kanskom filmskom festivalu postalo je sasvim jasno da je body horor došao do svojih pet minuta slave na velikom ekranu. Film, sa Demi Mur i Margaret Kuali u glavnim ulogama, oslikava naše strahove o starenju, telu i lepoti na jezivo živopisan način, toliko da su se mnogi iznenadili da je Demi Mur hrabro pristala na ovakvu ulogu.
Samo tri godine pre toga, još jedan body horor iznenadio je gledaoce širom sveta. Režiserka Žulija Dikurno je za Titane nagrađena prestižnom Zlatnom palmom, i tako postala druga žena u istoriji Festivala kojoj je dodeljena ova nagrada. Pored sve većeg broja body horor filmova koje režiraju žene (The First Omen, Sick of Myself, Swallow), slična tematika je pronašla svoju ciljnu grupu i na književnoj sceni sa takozvanim femgore romanima. Iza njih takođe stoje prevashodno autorke koje tradicionalno muški žanr horora transformišu u priče, koje prevailaze prikazivanje nasilja radi nasilja i postaju instinktivno istraživanje naših najdubljih strahova i misli.
Monstruozna ženstvenost
Najekstravagantnija brutalnost je kroz istoriju horora mahom bila rezervisana za ženske likove, preslikavajući život u realnom svetu gde su žene rođene sa simboličkom metom na leđima. Međutim, kada su autorke počele da daju svoj pečat ovom žanru, postalo je jasno da nasilje ne postoji samo izvan, već i unutar nas. Kritičarka Barbara Krid je 1980-ih došla do termina monstruozno ženstveno, aludirajući na to kako u horor filmovima žena opčinjava publiku monstruozno ženstvenom pojavom, kao što su izražena seksualnost, (nat)prirodne telesne promene ili snažne matrijarhalne crte ličnosti.
Strašni filmovi obećavaju neku vrsta katarze, suočavanje sa terorom iz kog zatim možemo da se isključimo potpuno bezbedni i bez posledica. Za žene u filmu (i koje vole film), ovo postaje jedan od retkih načina da ispitaju granice psihičkog i telesnog, bez da sebe izlažu riziku u pravom svetu. Franekštajn, jedan od prvih horor romana, 1818. godine, napisala je upravo žena pod pseudonimom. Daleko ispred svog vremena, Meri Šeli napisala je kultni roman delimično inspirisana iskustvom gubitka deteta i mislima koje su je morile tokom tog perioda.
U intervjuu za The Guardian, Žulija Dikurno je rekla: “Za režisere horor filmova pretnja je uglavnom nešto što te napada spolja. Kao žena, u svakodnevnom životu susrećeš se sa pretnjama iz spoljašnjeg sveta i to stvara promenu iznutra, u našem identitetu. To je nasilje koje se sada nalazi u nama i sa kojim same sa sobom moramo da se izborimo”. Odatle potiče novi talas body horora sa ženama na čelu, počevši od Carrie iz 1976. do aktuelnog The Substance, a svako delo nameće isto pitanje u drugačijem obliku.
Lepota je u oku posmatrača
“Imate filmove gde se potencira horor čisto da bi bilo horora, ali natprirodni motivi nekada mogu da budu ključ koji će nas naterati da nešto što već postoji sagledamo ili doživimo na drugačiji način”, rekla je režiserka Ana Lili Amirpur o svom arthouse horor filmu A Girl Walks Home Alone at Night (2014). Kao i u Franekštajnu, u gotovo svakom hororu susrećemo sesa stereotipima i idejama o lepoti, te kao suprotnost tome, stereotipima i idejama o ružnom, strašnom. Ovo je najopipljivije upravo u ženskom iskustvu, kada nam je od malih nogu nametnuto da sve delimo na polaritete – ružna ili lepa devojčica, ružno ili lepo ponašanje.
Ružno je sve ono što nas, makar na trenutak, trgne iz zone komfora, dok je lepo sve što je lako i što prija. Sudeći po komercijalnoj popularnosti body horora, žanr koji je donedavno privlačio samo odabranu nišu gledalaca, došao je trenutak kada je potrebno da se trgnemo i raščlanimo šta je zaista monstruozno, a šta nije.
Čitav život, svesno ili nesvesno, živimo pod tuđim pogledom. Upijamo savete o tome koliko zategnuta treba da nam bude koža, polirani nokti, gusta kosa, sve dok prolazimo kroz opipljive telesne i emotivne promene – u pubertetu sa dolaskom prve menstruacije, u trudnoći dok unutar nas raste drugo biće, u menopauzi dok nas neočekivano obliva znoj ili grči mučnina. Balansirajući između spoljašnjosti i unutrašnjosti tuđih očekivanja i svoje realnosti, nametnuta nam je borba koju internalizujemo, hteli to ili ne.
The Substance služi kao krvava opomena o tome što možemo da izgubimo kada dozvolimo da tuđi pogledi diktiraju naš odnos prema sebi, našu egzistenciju. Ishod jedino može da bude neka vrsta destrukcije i kraj jednog poglavlja, što je u hororima prikazano u najbukvalnijem mogućem smislu. Za Elizabet Sparkl, koju tumači Demi Mur u The Substance, to je kraj njene korporalane forme i bitke za večnu lepotu, prihvaćenost i obožavanje drugih. Bez drugih posmatrača, primorana je da se suoči sa jedinim posmatračem koji je zaista važan – samom sobom.
Metamorfoza
Novi talas body horor režiserki susret sa sobom postavljaju kao srž svojih filmova, svaka na sebi svojstven način. Ko smo kada od sebe više ne možemo da bežimo, da se krijemo? U šta se onda pretvaramo? U nekim slučajevima, sledi metamorfoza. Kao što zmija menja kožu, pretvaramo se u nešto nepoznato. Otkrivamo novi sloj svog bića koji je bio potisnut i koji se sada bori da izađe na površinu (po svaku cenu).
To je univerzalna potreba, posebno kada smo (kao žene) istrenirane da život provedemo hodajući po ljuskama jajeta, na granici između dozvoljenog i nedozvoljenog. Kroz horor filmove se ovo prikazuje bez ikakve dvosmislenosti, preuveličavano do nivoa apsurda. I naravno, u njima je sve opipljivo, visceralno i dovedeno do krajnjeg ludila. Ipak, nekada je čak i to osveženje u odnosu na apstraktne ideje o savršenstvu koje ne samo da su neopipljive, već postoju i dosadne.
Početak i kraj svakog životnog iskustva dolazi od našeg tela. Pitanje je da li ćemo da pokleknemo svojim strahovima i bukom koja se nalazi spolja, ili ćemo, usled pritiska i pucanja, ponovo da se rodimo i počnemo da pišemo svoja pravila.
Foto: Profimedia
Tekst: Anja Paspalj
