Promocija autobiografskog romana Blank bosanskohercegovačkog glumca Feđe Štukana održana je u sredu, 6. aprila, u krcatoj Sali Amerikana Doma omladine. Za Feđu je promocija u Beogradu bila, kaže, najvažnija od dosadašnjih – u nekadašnjem glavnom gradu, domovini svih naroda i narodnosti (…) gde je sve počelo i jedino tu se može i završiti.
Knjiga je dosad štampana u deset tiraža, proučava se na Goldsmits univerzitetu u Londonu, na odseku za istoriju, kada se obrađuju balkanski konflikti, kao i na univerzitetu u Mostaru, gde je deo literature iz psihologije i sociologije, a uzeta je u obzir kao moguća lektira za srednje škole u Crnoj Gori.
Književna kritika i publika Blank su ocenili najvišim ocenama – napisan je sažeto, direktno, jasno – puca pravo u glavu. Roman je stvaran, surov, bolan, tragikomičan. U njemu je opisano kako jedan pacifista postaje snajperista specijalnih jedinica u ratu devedesetih, odlazak u psihijatrijsku bolnicu kako bi se izbegao rat (bila je to, kaže, njegova uloga života, odigrana i pre nego što je upisao glumu), studiranje glume u ratnom Sarajevu, beg u Nemačku, zavisništvo, beskućništvo, pronalaženje i gubitak velike ljubavi. Otvoreno, i bez ustezanja, Feđa piše o dilovanju heroina, kao kad govori o ulogama holivudske A produkcije koje je kasnije dobijao. Na kraju, tu je ostvarivanje dečačkog sna – postajanje pilotom, društveni aktivizam, rođenje ćerke Aje.
Osim što je pilot, padobranac, predavač u pilotskoj školi, glumac, producent i pisac, Feđa Štukan će uvek istaći da je prvo tata, pa onda sve ostalo, a jedanaestogodišnjoj Aji posvetio je knjigu, kako bi jednog dana saznala ko je bio njen otac. Roman Blank napisan je na nagovor Anđeline Žoli i Breda Pita kao potencijalna građa za igrani film, a već sam naziv ukazuje na njenu višeslojnost.
– Knjiga je trebalo da bude sinopsis za film, ali kad je trebalo da počnem da je pišem nisam imao kompjuter pri sebi i onda mi je Anđelina dala iPad, i na njemu sam, zapravo, napisao čitavu knjigu. Kad otvorite novi dokument, u programu pages piše blank – napisao sam 30 stranica, preveo, ali knjizi još uvek nisam dao ime, poslao sam blank dokument i Bred i Anđa su istakli kako je naslov genijalan. I dalje sam se premišljao da li da roman nazovem “Blank”, ali kad sam pogledao u rečniku šta sve ta reč znači, odlučio sam da je to to. Blank je deo filmske trake koji je prazan, kad vam pukne film. Blank je izraz koji se koristi u padobranstvu za momenat kad prvih 5-6 puta skačete iz aviona, kad tek počinjete da se bavite skakaknjem, pa skočite i ne vidite ništa, crno je i nemate pojma šta se dešava dok se padobran ne otvori. Blank je ćorak, manevarski metak, pa aludiram na metak kojim promašujem vojnika, na početku knjige, pucanj u prazno. Blank je dokument iz ludnice koji sam predao da bih se skinuo iz vojske i dokument koji sam morao da nabavim da bih izašao iz Sarajeva, ima mnogo blankova, ne mogu svih ni da se setim.
Na samom početku knjige Feđa opisuje rat, pa prelazi na boravak u psihijatrIjskoj klinici gde je proveo 11 meseci, kako ne bi ratovao. Nakon tri meseca, na njegovu molbu ukinuta mu je terapija, pa je vikendima odlazio kući. Na nagovor prijateljice, spremio je prijemni i upisao glumu, koja mu je, doslovno, spasila život.
– Studirali smo u ludačkim okolnostima – svašta se dešavalo oko naše zgrade jer ona je bila na liniji koja je bila pokrivena snajperima. Mi smo na akademiju dolazili sa druge strane, bile su napravljene rupe u zidovima da se može prolaziti kroz podrume, zidove, da bismo ušli unutra. Akadmija se nalazila na zadnjem spratu jedne zgrade i nije imala prozora. Kad uđete unutra, kad se upale reflektori, postali biste potpuno izolovani od svega što se dešava spolja (zvukove i dalje čujete, granate i pucnje, ali se naviknete na njih). Navikne se čovek na sve, bilo nam je jasno šta se napolju dešava, ali nekako smo bili rasterećeni – nismo mislili na rat, već na likove koje igramo, na dramske situacije, mogli smo da pobegnemo od stvarnosti bar na neko vreme.
Prva filmska uloga koju je ostvario bila je u filmu Pjera Žalice, Gori vatra (2003). Delio je kadar sa Bogdanom Diklićem i to smatra jednim od najznačajnijih trenutaka u karijeri, iako je kasnije igrao sa holivudskim velikanima kao što su Tom Hardi, Stelan Skarsgard, Ben Kingsli, Danijel Krejg, Benisio del Toro, Kolin Firt, Geri Oldman i mnogi mnogi drugi. Samo neki od priznatih reditelja sa kojima je sarađivao su Ridli Skot, Tomas Vintenberg, Lik Beson, Terens Malik, Sem Mendes, Anđelina Žoli…
– Da, zaista sam imao sreću da radim sa velikanima. Ne znam kako vam ovo zvuči, najvažnije i najdraže od svega mi je to što sam radio sa Bogdanom Diklićem i Draganom Nikolićem. Oni su dva najveća majstora ovog posla. Dragan je za mene bio najveća faca sa ovih prostora. Idol iz detinjstva. Lakoća njegove igre je fascinantna. Razumevanje glume i likova koje igra – to je neponovljivo. Obožavam njegovu svedenost, to ne može mnogo glumaca, jednostavno, igra tako da ga morate snimati u krupnom kadru, jer tu se sve dešava. U očima. Kod Bogdana takođe. On mi je bio prvi partner na filmu u “Gori vatra”. Kad mi je reditelj Pjer Žalica rekao da ću igrati s njim, noge su mi se oduzele od straha. Iako su pričali da je težak za saradnju, meni je pokazao potpuno drugo lice. Rekao mi je stvari kojima me nisu naučili na akademiji, a koje koristim i danas u poslu.
Igrao je u brojim holivudskim fimovima, a uskoro ćemo ga gledati u jednoj od najskupljih serija snimljenih prošle godine “Jack Ryan”, na Amazon Primeu. Otkriva da je veoma ponosan na neke uloge koje je ostvario u Srbiji – Bubona u seriji “Klan” i lik Kolja u filmu i seriji “Nečista krv: Greh predaka”, koja mu je jedna od najzahtevnijih u karijeri.
– Kolja je trebalo da igra jedan albanski glumac, koji je dobio koronu, pa se produkcija dosetila da bih možda mogao ja da ga odigram. Poslali su mi tekst na čitanje, a ja sam, pre nego što sam prihvatio ulogu, morao da proverim da li uopšte to mogu. Zamolio sam dvoje svojih prijatelja sa Kosova da mi pomognu oko teksta – preveli su ga i snimili audio-zapis cele moje uloge. Potom sam je ja u kompjuterskom programu izrezao na rečenice, poređao ih jednu do druge, 200 puta svaku. Fajl sam prebacio u telefon i slušao sam tekst bez prestanka, mesec dana. Onda sam se našao sa kolegama na skajpu, da čuju da li napredujem sa izgovorom – jer meni je melodija albanskog jezika potpuno strana, ispravljali su me, i tako redom, sve dok na kraju nije bilo kako treba. Onda sam pozvao produkciju i rekao da želim da radim Kolja. Ovo je možda bila najtemeljnija priprema za neku ulogu u mojoj karijeri.
Svaka čast neurohirurzima, ali veliki Josip Broz Tito je salutirao samo pilotima, izjavio je u jednom od intervjua, uvek se pre predstavljajući kao pilot nego glumac.
– Oduvek sam želeo da budem pilot. Jedno od mojih najranijih sećanja su upravo piloti. Čitav život sam znao da ću upravljati avionom i biti padobranac. Kad sam ostavio heroin, pre 20 godina, ostvario sam san. Danas letim sa nekoliko letelica, neke nemaju kabinu, pa mogu da dodirujem oblake rukom. To je vrlo intenzivno duhovno iskustvo. U vazduhu provodim bar jedan sat dnevno, a ponekad i pet. Popnem se na vrh oblaka, ugasim motor i spuštam se niz oblak kao sankama. Pokušajte da zamislite to. Ponekad pustim sebi muziku u slušalice, uključim autopilot, prekrstim ruke i posmatram zalazak sunca iznad grada. Kad sunce zađe, popnem se na veću visinu i ponovo pogledam zalazak i ovo mogu da uradim tri-četri puta u jednom danu. Potpuno sam opsednut prizorom zalaska sunca, naročito iz te perspektive. Gluma je super, ali ovo je druga dimenzija.
Tekst: Jelena M.
Fotografije: Privatni album, Instagram
