Od svih bajki o uspehu u svetu umetnosti koje često slušamo, sudbina jednog mladog Indijca zvuči najmanje moguća. Živeći u siromašnom predgrađu Nju Delhija, Kamal Sing nikada ranije nije čuo klavir, a kamoli klasičnu muziku. Možda se bio pomirio sa tim da će nastaviti posao svog oca, vozača rikše, sve dok jednog dana nije video balet u nekom bolivudskom filmu. Opčinjen gracioznim pokretima profesionalaca, poželeo je da i sam zaigra na sceni.
Sa 17 godina, koliko je imao 2016, bio je tek na pragu života, ali nije znao da je prestar da bi učio kako se pleše na prstima. Igrači koje je video počeli su s treninzima gotovo čim su prohodali. Sa velikom tremom, i bez mnogo nade da će ga primiti, pojavio se na audiciji u delhijskoj školi baleta Imperial Fernando. Četiri godine kasnije, o Kamalu Singu bruje svetski mediji.
Iako je Britanija već decenijama druga domovina stanovnicima svoje bivše kolonije, daroviti mladić je prvi Indijac koji je pozvan u Englesku nacionalnu školu baleta. Kada su direktorku škole Vivijanu Durante pitali da li je moguće stvoriti prvaka od mladića koji je baletske patike prvi put obuo tek nadomak punoletstva, ona je kratko odgovorila: – I Rudolf Nurejev je počeo prilično kasno. Ako počnete ranije, imate dovoljno vremena za vežbanje. Ipak, povremeno nam stignu talenti kao što je Kamal, koji počnu kasno, a onda se javi strast, i sa njom predanost i sposobnost – objasnila je Durante.
Prošle godine je Sing dobio prvu međunarodnu potvrdu za nadljudski trud kojim je nadoknadio propuštene godine. Primljen je u letnji program na čuvenoj Akademiji ruskog baleta Vaganova.
Dobio je stipendiju da se vrati u Rusiju, ali je zbog pandemije sve otkazano. U trenutku kada se Singu učinilo da mu jedna po jedna prilika za dalji napredak izmiče, pojavio se oglas na Instagramu: Engleski nacionalni balet traži muške plesače. Mladić se prijavio, ni ovoga puta ne očekujući previše. Znao je da će se u konkurenciji naći mnogi talenti iz čitavog sveta, i da će najpre proći obuku u školi britanske institucije.
Konačno, ove jeseni je njegovom mentoru Fernandu Agileri stigao i-mejl iz Londona. Kako je Agileri kasnije pričao, pročitao ga je sedam puta jer nije mogao da veruje, a onda su se obojica rasplakali. Od sreće. Kamal je primljen! Slavljeničko raspoloženje je, međutim, brzo splaslo. Za jednogodišnju školarinu trebalo je pronaći 8.000 funti, i još 12.000 funti za troškove života u britanskoj prestonici.
Sećajući se tih dana, i učenik i učitelj su odlučili da pamte samo lepe uspomene koje su jednom donele budućnost iz snova, a drugome ispunile želju svakog vrhunskog majstora, da pronađe naslednika koji će ga možda i nadmašiti.
– Gledao sam film “ABCD: Svako može da pleše” i bio zapanjen kada sam video plesače kako nastupaju na prstima i skaču. Do tada sam igrao samo bangru (tradicionalni indijski ples) svaki put kad bi di-džej uključio muziku na venčanju. Na internetu sam pronašao puno snimaka o baletu. I kontakt baletske trupe Imperial Fernando – priča Sing. Jedan od izvođača u filmu “ABCD” bio je Mario Fernando Agilera, baletan iz Argentine, koji školu za plesače u Delhiju vodi skoro četvrt veka.
Pozvao je Singa na besplatan prvi čas. – Prvi put kad sam ga video, shvatio sam da je poseban. Telo mu je bilo poput gume, a kičma tako savitljiva, kao da je gušter – seća se učitelj. Mesečna školarina je iznosila svega oko 40 evra u rupijama, ali je i to bilo previše za Singove roditelje, brata i sestru. Agilera mu je ponudio punu stipendiju pod jednim uslovom – da trenira svakog dana. Obezbedio mu je obroke i prevoz od kuće, udaljene dva sata vožnje.
– Morali smo da nadoknadimo izgubljeno vreme ako želi da postane jedan od najboljih baletana sveta – objašnjava Agilera. Savitljivost koja ga je impresionirala potekla je iz Singove želje da bude “cool“ u svom komšiluku. Trčao je u parku, istezao se, gradio mišiće. Kad je krenuo na časove, mogao se pohvaliti vitkom figurom i snažnim trbušnjacima. – Bio je veoma predan, mnogo je radio i želeo je da nauči. Trenirao sam ga četiri godine, a on nikada nije tražio pauzu, nikada nije propustio nijedan čas – sa ponosom ističe Agilera, a Sing dodaje:
– Tražio je od mene da gledam video zapise profesionalnih baletskih plesača i naučio me da to može biti karijera, baš kao kada je neko lekar i inženjer. Upoznao je mog oca da bi mu to objasnio. Posle toga, otac mi je dozvolio da studiram redovno. Trenirao sam osam do deset sati dnevno, što je dva puta duže od ostalih baletana. Ponekad me je bolelo celo telo. Često bih stigao kući, pao u krevet i zaspao, toliko pregladneo da ne bih imao ni apetit – kaže danas Sing.
Da su se sve teškoće isplatile, shvatio je kada je dobio poziv iz Londona. Ali, troškove puta i boravka u prestižnoj školi ovoga puta nije mogao da pokrije ni njegov mentor. Okrenuli su se sajtu za dobrovoljno prikupljanje novca. Rezultat je iznenadio celokupnu javnost. Indijci su već u prvoj nedelji prikupili 16.000 funti. U sledećoj i više od toga, naročito pošto je glas stigao do velikih zvezda Bolivuda. Bilo je dovoljno da njih nekoliko priloži izdašne donacije i podele informaciju o mladom baletanu na društvenim mrežama. Sing je nedavno srećno stigao u London i javio se putem britanskih medija.
– Ne mogu da objasnim kakav je osećaj kada mi se svi snovi ostvare. Neverovatno je, uživam svakog dana. Moja porodica ne zna mnogo o baletu, ali su veoma srećni i ponosni što sam u Engleskom nacionalnom baletu. Prvi sam iz moje familije došao u London – priznao je Kamal Sing.
U Engleskoj nacionalnoj baletskoj školi kažu da će jednogodišnji program Singu pružiti „intenzivan trening u klasičnim i savremenim tehnikama“ i da će ga naučiti kako da se prilagodi plesnom svetu koji je covid-19 drastično promenio. – Strast, optimizam i obrazovanje – to je ono što vam treba u ovo vreme i učenici to imaju, uključujući Kamala – jasna je direktorka škole Vivijana Durante.
PRVE GLAVNE ULOGE
Do odlaska u Rusiju, Kamal kaže da nikad nije putovao van Delhija. – Posle Rusije sam se prvi put uverio da imam talenat i da mogu uspeti u baletu – kaže on. Kako i ne bi, kada je izabran za glavne uloge u školskim predstavama Krcka Oraščića, Labudovog jezera i Uspavane lepotice
Tekst: Milica Đorđević
Foto: Pexels
