Povodom 25-godišnjice smrti najvoljenije princeze na svetu HBO će u avgustu prikazati najnovji dokumentarni film o životu Lejdi Di.
Film pod nazivom “Princeza” 13. avgusta biće premijarno prikazan na HBO kanalima širom sveta.
Režiser Ed Perkins za potrebe filmske građe koristio je samo isečke iz televizijskih vesti, te ostalih javno dostupnih video snimaka princeze. Dokumentarac se takođe dosta dotiče princezinog braka sa princom Čarlsom.
Da li ćemo u ovom dokumenatrcu imati priliku da otkirjemo zašto je Lejdi Diana Spenser predmet obožavanja i interesovanja već decenijama, ne baš. To ćemo možda uspeti ako odgledamo sve dokumentarce na ovu temu.
Međutim, uzevši u obzir određene podatke iz njenog života, kao i činjenice vezane za samu princezu i njen uticaj na globalnom nivou, pokušaćemo da dimistifikujemo fenomen.
Vratićemo se tako u 1997. i prvi septembarski dan u jednom jednom šumadijskom gradu.
Narod se okupio na mitingu opozicije. Čekajući govornike, neko je uključio tranzistor, da čuju vesti. Poginula princeza Dajana. – Uh, gde baš ona – otelo se postarijem seljaku u jeleku i opancima, dok je skidao šajkaču, u znak poštovanja prema mrtvima. Tog dana uzalud su se političari sa bine trudili da privuku pažnju na vodeće nevolje u Srbiji. Ratovi, sankcije, inflacije, beda – sve to je palo u drugi plan, svi su pričali samo o strašnoj vesti iz inostranstva. Prvi put mitingaši nisu žalili svoj život, nego smrt Ledi Di. Šta je povezalo šumadijskog seljaka i najpopularniju evropsku princezu?
Možda to da su je, ustvari, žalili srpski monarhisti, koji osećaju naročitu, istorijsku prisnost sa Britanijom i njenom krunom. Ali, time se ne može objasniti činjenica da je prenos venčanja Dijane i prestolonaslednika Čarlsa bio jedan od najgledanijih TV programa u Jugoslaviji 1981. godine. Veličanstvenu ceremoniju u Londonu će prestići tek “Dinastija”, koju godinu kasnije.
Ustvari, mamutska američka serija upravo podseća na mit koji već skoro četvrt veka obavija princezu Dajanu. I to ne toliko po naslovu i popularnosti, nego po crno-belom načinu na koji su predstavljeni dobri i loši likovi. U stvarnom životu, supruga britanskog prestolonaslednika nije bila svetica. Razvela se od svog princa i poginula u automobilu sa ljubavnikom, arapskim biznismenom Dodijem al Fajedom. Ali, ni kanonizovane svetiteljke nisu bile uzor čistote sve do onog trenutka kada su postale mučenice vere.
U slučaju Dajane, to je činjenica da je napustila ovaj svet u naponu snage i slave, u 36. godini, bežeći u Parizu od čopora motorizovanih paparaca. Nekoliko dana kasnije, njen brat je bio taj koji ju je prvi prikazao kao mitsku figuru. – Od svih ironija o Dajani, možda je najveća bila ova: devojka kojoj je dato ime antičke boginje lova bila je, na kraju, najprogonjenija ličnost modernog doba – rekao je erl od Spensera, boreći se sa pomešanim osećajem ljutnje i tuge.
Kakav bi život imala Dajana Spenser da je ostala živa? Nemoguće je znati, naravno. Jedno je ipak jasno. Tragična smrt u zenitu mladosti donela joj je besmrtnost i odvela u legendu. Viđalo se to i ranije sa slavnima. Znao je to i ser Elton Džon kada je na sahrani svoje prijateljice prave plave krvi rasplakao svet stihovima: “Čini mi se sad da si živela kao sveća na vetru”. Malo je poznato da je otpevao pesmu koja je prvobitno bila napisana u znak sećanja na Merilin Monro, a u originalu glasi: „Čak i kada si umrla štampa te je i dalje proganjala”.
Završetak priče o Dajani je, baš kao u slučaju holivudske heroine, bio toliko iznenađujući i besmislen, da je stvorio čitavu hrpu teorija zavere. Ipak, pokušaj da se okrive „mračne sile“ za saobraćajnu nesreću, pripisivanje krivice britanskoj tajnoj službi ili pojedinim članovima kraljevske porodice, zapravo je samo učvrstila Dajanu kao arhetip nesrećne princeze. Svi njeni obožavaoci su duboko u sebi znali ko su krivci. Bila je to svetska javnost, gladna svake senzacionalne vesti o njoj, svake fotografije koja će je, ustvari, skinuti s trona nedodirljivih. Izjednačena na svojoj sahrani sa bogovima drevne Grčke, Dajana je predstavljala vezu i sa panteonom pop kulture, u kojem i dalje stoluju večito mlada božanstva, onakva kakva su zapamćena usled prerane smrti, od Džemsa Dina do Džima Morisona, Dženis Džoplin i Merlin Monro. Ipak, britanska princeza se izdvaja među njima na više načina.
Dajana se udala za najslavniju kraljevsku porodicu na svetu. Za Elizabetu Prvu, devičansku kraljicu, govorilo se da je bila udata za svoju otadžbinu. Trebalo je čekati pola milenijuma da bi jedna članica kraljevske loze ponovo postala nacionalni simbol. Dajanu su prozvali “ruža Engleske”. Eto još goriva za večnogoreću baklju. S tim da je princezu od Velsa štitila mistika koja nije proizašla samo iz bajki. Od venčanja u Vestminsterskoj palati (iz koje će petnaestak godina kasnije biti ispraćena u večnost) sve do naslovnica magazina, snaga Dijanine slave bila je upravo u tome što je imala ulogu ne samo u istoriji krune, nego i u savremenosti, i nije bila manje ukorenjena u tradicije svih hrišćanskih monarhija nego što je bila u trendovima pop kulture. Britanija, inače, veoma neguje mitove o čitavom nizu herojskih kraljica i princeza koje su služile svom narodu kao kontrateg idealima muškog vladara – kao paradigma milosrđa, saosećanja i brige. Dajana je bila njihova nova, dostojna naslednica.
Da nije bila svetica, priznao je i njen rođeni brat u oproštajnom govoru. Ipak, zanimljivo je da su sve Dajanine ljubavne veze, njene greške u koracima i, naročito, njena ranjivost učinile da je ljudi još više vole. Proglasili su je “narodnom princezom” i ta joj je titula ostala uprkos bolnom razvodu od princa Čarlsa. To ne bi bio slučaj da je ostala samo modna ikona, kako su u početku pokušali da je ograniče i kruna i mediji. Kada su je poštovaoci videli kako se rukuje sa obolelima od AIDS-a i grli zaraženo dete u Harlemu, bili su dirnuti do suza. Strah od onoga što su tabloidi nazivali „homoseksualna kuga“ i širili sujeverje da se može preneti običnim dodirom, duboko se tih, osamdesetih godina uselio u srca celog sveta. Prateći je na poslednje putovanje, Elton Džon je stihove, kako je ona „šaputala onima koji su u bolu“, pevao od srca.
Borba koju je Dajana preduzela protiv tabua i stereotipa zahtevala je veliku hrabrost i sposobnost da se saoseća sa patnjama drugih. Aktivizmu i humanitarnom radu se predavala do poslednjeg daha. Svega nekoliko meseci pre smrti 1997, obukla je zaštitnu opremu i prešla preko minskog polja u Angoli. Učinila je to da bi skrenula međunarodnu pažnju na problem koji još muči nekadašnja ratišta, uključujući Balkan. Smatra se da su njene akcije pomogle u pokretanju pregovora u Ujedinjenim nacijama o zabrani upotrebe nagaznih mina.
Princeza Dajana se vraća u novi život sa svakom novom serijom, filmom ili pozorišnom predstavom. Danas je življa nego što je ikada bila, budući da se producenti utrkuju ko će uhvatiti bolji ugao i prikazati je u što prirodnijem svetlu. Što se više Bakingemska palata bunila protiv “Krune” to je više ovaj serijal osvajao planetu. Nisu pomogle ni naručene tabloidne kritike o “plitkoj i manipulativnoj propagandi”. Može li svet bolje dokazati da je i dalje na strani preminule princeze? Potom smo je ubrzo gledali i u indi filmu “Spenser” čileanskog reditelja Pabla Larajna sa Kristen Stjuart u naslovnoj ulozi. Kako i priliči nezavisnoj produkciji, priča obuhvata samo jedan vikend početkom devedesetih godina, kada je Dajana shvatila da je njen brak sa princom Čarlsom gotov. Naslov se odnosi na njeno devojačko prezime i bavi se povratkom identiteta mlade plemkinje koji je imala pre braka i titule prestolonaslednice.
Snazi ugleda princeze od Velsa ni vreme ne može ništa. Pošto mitove ne obavezuju pravila koja obične smrtnike mogu pregaziti, sveća smrtne Dajane je morala izgoreti mnogo pre no što će legenda o njoj.
Tekst: Milica Đorđević
Foto: Profimedia
