Nova ideja Američke filmske akademije verovatno je sinula iz dobrih namera, ali je na kraju može odvesti pravo u pakao koji je, kao što znamo, pun takvih namera. Ili makar u narodnu pripovetku o svetu kojem se ne može ugoditi. Počev od 2024, film koji nema “dovoljno” Afroamerikanaca, homoseksualaca ili osoba sa invaliditetom neće moći da konkuriše za titulu najboljeg. Predlog je potekao od afroameričke rediteljke Ave Divernej, a Akademija je na njemu poradila posle mnogo pritisaka, a naročito pokreta #OscarsSoWhite. Tada se podigla velika prašina jer čitave dve godine nijedan glumac druge rase osim bele nije bio nominovan za glavnu nagradu.
Da bi se sagledalo da li je neki film podoban, svaki aspekt će se detaljno secirati, od glumaca i ekipe na setu, do produkcije, marketinga, finansiranja, distribucije, objašnjava Daily Mail. A šta je “dovoljno” (inkluzivno i diverzitetno), to još nije objavljeno, osim što se naslućuje splet veoma zbrkanih formula.
Da je predloženo pravilo stupilo na snagu prošle godine, sprečilo bi, recimo, Zemlju nomada da dobije Oskara za najbolji film (iako ga je režirala azijska rediteljka Kloi Žao) jer je u njemu igra potpuno belačka ekipa. Nekoliko ovogodišnjih favorita, kao što su Moć psa, Belfast i Licorice Pizza, takođe bi ispali iz trke. Verovatno bi samo Kralj Ričard, Vozi moj auto, Dina, Priča sa Zapadne strane i Koda u potpunosti ispunjavali nova merila.
Mnogo puta je dokazano da u ostvarenju koje previše udovolji društvenom angažmanu, najpre strada umetnička vrednost. Zato ne čudi što plan Akademije nije naišao na ovacije u filmskoj industriji. Oskar bi trebao da bude proslava kreativnosti, upozoravaju insajderi. Neki čak smatraju da će se ovime zakucati poslednji ekser u kovčeg nagrade koja već godinama ide nizbrdo. Kritičari takođe upozoravaju da će se spektakularno ugroziti pitanja privatnosti. Glumci i drugi članovi ekipe moraće da biraju između uloge i toga da javno otkriju seksualnu orijentaciju ili zdravstveni karton. Sve to kao da ne vidi Dejvid Rubin, predsednik Akademije, kada kaže: – Mora da se stvori prostor koji bi odražavao raznolikost naše globalne populacije, kako prilikom pravljenja filmova, tako i publike koja se identifikuje sa njima – objašnjava on. Mnogo više njih je na suprotnoj strani, s tim da su tražili anonimnost kad daju izjave, u strahu od gubitka posla.
Promene su nužne, slažu se svi, ali dolaze prekasno da bi se spasila svečana dodela Oskara, koja je prošle godine privukla tek 9,85 miliona gledalaca. To je najmanja publika u dugoj istoriji. Poređenja radi, tokom devedesetih, ceremoniju je pratilo čak 55 miliona ljudi, i to samo u Sjedinjenim Državama. Tokom novog milenijuma brojke su počele da padaju, pa je na poslednjem Oskaru pre pandemije zabeleženo manje od 24 miliona. Ni polovina stare slave.
Zašto se gledaoci okreću od Oskara? Teorija ima dosta. Sve je manje glumaca koji postaju ikone kulture. Zatim, ceremonija je ostala sušinski nepromenjena od prve, održane 1953. godine. Tu je i rastući jaz između ukusa sudija i publike. Žiri je ove godine nominovao Vozi moj auto, japansku dramu o pozorišnom reditelju koji postavlja Čehovljevog Ujka Vanju u Hirošimi, dok je širi auditorijum radije za filmove tipa Spajdermena, primećuje L.A. Magazine.
Šta god da je razlog, Oskar gubi popularnost, a novo pravilo neće rešiti tu nevolju. Naprotiv, predviđa se da do 2025. godine možda ni najpodobnije autore više neće biti briga da li njihovi filmovi ispunjavaju uslove za Oskara ili ne, jer će sama ceremonija biti nepopularna.
Holivudska industrija se i ranije suočavala sa egzistencijalnim krizama. Još polovinom prošlog veka, vladalo je uverenje da će televizija “sahraniti” bioskop i filmove iz velikih studija. Dogodilo se obrnuto. Zahvaljujući TV prenosima, dodela Oskara se od jedne svečane večere za zatvoreni krug pretvorila u globalni događaj kulture. Decenijama pre pojave interneta, Oskari su donosili viralne trenutke. Svet je navijao za 82-godišnjeg Čarlija Čaplina 1972. dok je primao nagradu za životno delo. Nikom nije promaklo licemerje, da ga je upravo Amerika prognala sa svog tla jer je širio liberalne političke stavove. Naredne godine, Marlon Brando je poslao Indijanku da odbije njegovog Oskara za ulogu u “Kumu” i udario SAD tamo gde najviše boli, u rasizam osvajača prema starosedeocima. Taman što su ceremoniji zamerili da je dosadna, došla je dodela 1974. godine. Postala je čuvena po tome što je iza glumca Dejvida Nivena, dok je najavljivao najbolji film, protrčao jedan fotograf. Bio je potpuno go i pokazivao je prstima znak mira.
Ponekad su Oskari uspevali da unaprede društvene promene. Sidni Poatje je osvojio titulu najboljeg glumca 1964, u vreme kada su međurasni brakovi bili nezakoniti u mnogim državama. Smatra se da je time učinio za ljudska prava bar onoliko koliko jedan ulični marš Afroamerikanaca. Sledeću oluju je 1978. izazvala Vanesa Redgrejv kada je primala nagradu za film Džulija. Tu je igrala žrtvu nacista, ali je za govornicom udarila na „cionističke huligane“, odnosno jevrejski lobi koji je hteo da je ukloni iz filmske industrije, jer je u isto vreme snimala i dokumentarac o stradanju Palestinaca.
U međuvremenu, Akademija je gradila čitavu industriju iza Oskara. Uoči 21. veka moćni producenti poput Harvija Vajnstina su od svečanosti, kojom se zaključuje sezona filmskih nagrada, napravili krvavi sport, nalik Igrama gladi. Oskarovske pi-ar kampanje, raskošne zabave i kese sa luksuznim darovima opsedale su Holivud mesecima pre same svečanosti, gurajući u pozadinu ostale nagrade, pa i Zlatni globus.
Zlatna statua za najbolji film postala je mnogo više od sjajnog ukrasa na kaminu autora i za to je imala dobar razlog. Pre trideset godina, Igra plakanja je zaradila manje od 20 miliona dolara pre nominacije za Oskara, a posle svečanosti, taj iznos se popeo na 60 miliona dolara (iako je film izgubio za dlaku od “Neoprostivo” Klinta Istvuda). Nešto kasnije, Američka lepota je posle pobede zaradila 130 miliona dolara, a skoro polovina tog prihoda je došla od Oskara. Poslednjih godina, ponešto zarade tek laureati za najbolji film. Zelenoj knjizi, potom Parazitu, Oskar je doneo oko pet miliona dolara. Sitniš, u poređenju sa starim, bogatim vremenima. A to je prava egzistencijalna kriza sa kojom se suočava ova nagrada: ako se osvajanje trofeja više ne isplati, čemu onda služi cela parada, osim da pogladi neke od najvećih ega na svetu.
Akademija zapravo godinama radi na povećanju gledanosti, ali svi pokušaji propadaju. Povećan je broj nominacija, na listu su stavljeni i akcioni filmovi poput Mračnog viteza, iz serijala o Betmenu. Zatim je članstvo Akademije udvostručeno do 9.400 članova, sa naglaskom na različitost. Ništa nije upalilo, nego se samo pokazalo da Akademija ima još problema osim inkluzije. – Oni jednostavno ne žele da čuju glas javnosti. Ne žele da dobijaju ideje od članova. Oni se samo brane od trenutnih napada – kaže Majkl Šamberg, producent filmskog hita Erin Brokovič, poredeći Akademiju sa Titanikom koji tone dok posada namešta ležaljke.
Kako ceremonija postaje sve dosadnija, tako se glasnije čuje da Oskar nije uspeo da uđe u moderno doba. Čak i oni koji i dalje disciplinovano oblače smokinge i balske haljine da bi uveličali ceremoniju (nekada je karta za Oskara bila najtraženija ulaznica u Holivudu) smatraju da je svečanost postala nepodnošljiva. – Odlazak na dodelu Oskara je kao da idete po vozačku dozvolu. Svi samo vise u baru. Sada ima više onih koji čuvaju sedišta nego stvarnih učesnika – žali se jedan insajder.
Nije Akademija kriva za sve. Revolucija striminga i globalizacija zabave su izazovi za celu filmsku industriju. Ali jeste za zabrinjavajuće kontroverze u određivanju podobnosti. Recimo, da li su i Jevreji marginalizovana etnička grupa? Koliko procenata afroameričke krvi treba da ima glumac koji je samo delom crnac, da bi se uračunao u kvotu filma? Šta je sa drugim rasama, kao što su Indijanci, Kinezi i drugi nebelci? A ko će tačno na filmskom setu pitati učesnike o njihovom poreklu ili istoriji bolesti, a da ne spominjemo njihovu seksualnu orijentaciju? – Umesto da olakšaju, oni žele da otežaju. Dovoljno je teško snimati filmove. Ljudi to jednostavno neće učiniti – požalio se poznati reditelj, koji je, kao ostali, hteo da ostane anoniman.
Ako premotate život unapred, do 2025. godine, kada će biti objavljene prve nominacije za najbolji film koje ispunjavaju ove uslove, lako se može zamisliti groteskna igra. Na primer, pa publika pogađa zbog kojeg je glumca neki film podoban, koji je akter gej ili invalid. Ili, još gore, da se gledaoci Oskara zapitaju koji su odlični filmovi zanemareni samo zato što se njihovi producenti nisu držali novih standarda. Naravno, sve to uz pretpostavku da će uopšte biti publike za takve igre. Raste broj ljudi u Holivudu koji veruju da to neće biti slučaj. – Ima li povratka? Mislim da nema. Mislim da su Oskari mrtvi – kaže za LA Mag jedan poznati producent. Anonimno, bar za sada.
HRAM KRIVICE
Prozvan je i Muzej filmske akademije, otvoren uz nastupe Breda Pita, Kvin Latife i Ledi Gage. Ali, u tome se pre video hram krivice belog liberala, nego trud Akademije da se pridržava novih kulturnih normi. Odlazeći u krajnost, previše prostora se posvetilo stvarima kao što je kolekcija filmskih postera Spajka Lija i drugim nebelcima, dok je preskočila doprinose jevrejskih emigranata koji su izmislili Holivud pre stotinak godina. – Umesto proslave filmova, muzej se trudi da se osećate loše – kaže jedna insajderka za LA Mag.
Tekst: Milica Đorđević
Foto: Profimedia
