Intimna ispovest: "Odluka je pala - smanjiću grudi"

U vreme kada milioni žena žude za velikim grudima, JA SAM SVOJE POŽELELA DA SMANJIM, ali se dugo nisam usuđivala. Onda sam dobila neočekivani podsticaj.

Skoro svi su mi govorili da to ne radim. Nudili su mi razne razloge, a svaki se svodio na jedan: danas, kada milioni žena žude za većim grudima, postoji li neka koja bi želela da ih smanji? Ženama sa grudnjakom broj šest život je daleko bolji. Njima se lakše probijaju kroz svet muškaraca, a brže ih primete i žene. Kakve zablude! Sve sam ih osetila na sopstvenoj koži i konačno skupila snagu da odem na operaciju smanjivanja grudi.

Velike grudi nisu privilegija, kako to izgleda onim ženama koje ih nemaju. Da, muškarci vas posmatraju, ali kao seks koji hoda, a žene umeju da pitaju: Jesu li prave? Kako tek njima objasniti kakve probleme imam, pre svega sa zdravljem. Što je vreme odmicalo, bolovi u leđima su bili sve jači, a bretele brusthaltera su mi se do krvi usecale u ramena. Sve žene sa šesticom znaju o čemu pričam. Ja sam odlučila da se rešim problema koji me je sputavao u mnogim aspektima života.

Svetlo na kraju tunela

Nakon troje dece i dojenja, one se nisu smanjile, nego mi se činilo da iz godine u godinu i posle svakog porođaja samo bujaju. S obzirom na to da sam vitke građe, tankih nogu i ruku, bez velikih bokova i butina, moja figura sa grudima, kojima više nisam znala ni broj, bila je narušena. Na razne šale i komentare sam se već odavno bila navikla: “To je ona devojka sa velikim plavim očima”, “Nije važno šta si obukla, tebe ionako gledaju samo u jedno mesto”. Samo na fizički bol, koji je rastao s godinama, nisam. Počela sam da maštam o odlasku kod estetskog hirurga, ali sam se uvek plašila.

Dobijala sam informacije da je to daleko komplikovaniji zahvat od ugradnje silikona, sve dok nisam o tome pričala sa prijateljicom koja je plastični hirurg. Ona mi je objasnila da je zahvat teži za doktora, a ne i za pacijenta. Od tog trenutka, kao da sam ugledala svetlo na kraju tunela. Odluka je pala: smanjiću grudi. Okidač je bio jedan nesvakidašnji povod.

Dakle, trpela sam do tada razne neprijatne situacije, kada sam poželela da se istog momenta uputim na neku kliniku i to konačno uradim, ali mi se činilo da nijedan razlog nije bio dovoljno jak. Brusthalteri koji su znali da naprave rane, neprospavane noći od bolova u kičmi, svakodnevni osećaj kao da nosite teret od pet kilograma. I čuvena rečenica prodavačici – ne, ne mogu to da obučem zbog grudi, nisu mi bili dovoljni za odluku. A još više su me izluđivali komentari Nije trebalo da ugrađujete baš tolike grudi. O, zar tako dobro izgledaju? Mogla bih ipak da to shvatim kao kompliment.

S druge strane, prihvatila sam ih skoro kao zaštitini znak, jer su na upečatljiv način oslikavale moju ličnost. Recimo, nikada nisam poželela da se savijam i tako ih zaklanjam od pogleda. Kod frizera, na poslu, među prijateljima bila sam ona Branka koja, činilo se, čak i pokrete tela pravi tako da ih više ističe nego što ih skriva. To sam činila jer nisam želela da se osećam nesigurno, samo zato što svi gledaju u moje grudi. Plašila sam se, kada ih smanjim, da ću izgubiti sebe na neki način, što nikako nisam želela. Nisam imala problem sa samopouzdanjem, pa sam ih veoma ponosno i uspravnih leđa nosila. Ali bol je bio sve jači i češći. Uz to, imala sam povredu kičme, i strahovala sam da će pritisak u budućnosti biti toliko nepodnošljiv da ću imati mnogo veće probleme nego sada.

Početkom februara, nazvala me je ćerka. Rekla je da se udaje i da u julu prave svadbu. Obradovala sam se, a i tu vest smo već dugo svi očekivali. To je bilo to. Usledile su pripreme. Odlučila sam, prvi put u životu, da ću za ćerkinu svadbu obući haljinu koju želim, a ne kao do sada, ono što moram. Pozvala sam prijateljicu i saopštila joj namere. Prvo smo uradile sve detaljne analize, jer joj je bilo važno da sam, pre svega, zdrava. Zatim mi je rekla da to zaista treba da uradim, jer će mi život biti daleko lakši, a figura mnogo lepša. Više nisam imala nikakvu dilemu. Odlučila sam da je došao pravi momenat da se oslobodim muka i problema koje su me pratile ceo život i postale svakodnevica.

Na operaciju sam otišla bez ikakvih očekivanja, razmišljanja, straha ili bojazni da neće sve biti kako treba. Pritisak nizak, 55 otkucaja u minuti, ma ovo je savršen dan za tako nešto. Posle tri i po sata, probudila sam se iz anestezije. Podnela sam sve savršeno, a bolovi nisu bili jaki, štaviše, mnogo manji nego što sam očekivala. Doktorka je rekla da je zadovoljna i da je sve proteklo kako treba. Brzo sam dolazila sebi, počela da hodam i jedem, i već sutradan sam otišla kući. I oporavak je tekao jako dobro. Iz dana u dan bila sam sve bolje. Nosila sam specijalni mider i ponosno šetala sa svojom novom bistom svaki dan. A onda su usledile reakcije. Žene su bile oduševljene, neki muškarci su negodovali, ali su ipak i oni na kraju priznali da izgledam mnogo skladnije. Iako je već sada bilo jasno da mi se cela figura prolepšala, sačekala sam da skinem konce i da prođe još neko vreme. Moje grudi bile su fantastične! Osećala sam se kao da mi je ponovo dvadeset. Mogla sam da obučem sve što sam želela, i sve mi je odlično stajalo.

Ne gubite vreme

Kako je vreme odmicalo, ja sam bila sve zadovoljnija i srećnija. Osećala sam se potpuno udobno u svome telu. I, što je još važnije, nisam imala više bolove u leđima i vratu. Nisam ni sanjala koliko znači tih 1.200 grama viška, koliko mi je odstranjeno. Naravno, sada se pitam zašto to nisam ranije uradila. Svoju priču posvećujem svim ženama koje se i dalje dvoume. Ne gubite vreme, ne trpite bolove i druge neprijatnosti koje umeju da donesu velike grudi. Ali, pre svega, potrudite se da pronađete pravog lekara i stručnjaka.

Odasvud nas obasipaju savetima da preuzmemo svoje telo u svoje ruke. To deluje kao fraza sve dok se jednog dana ne probudite i odlučite da se rešite svega što vas koči i sputava. Koliko je to važno na psihičkom nivou, isto toliko je važno i na fizičkom. A ja sada idem da biram haljinu.